O stvaranju Principa života
O autoru
Mnogo je pitanja o autoru. Mnogo ljudi želi da o meni stvori neku sliku. Pokušala sam da im to malo olakšam i sačinila sam je..
Veliko je interesovanje da se sazna nešto o životu autora. Na primer, kojih je godina?
Rođena sam 6. marta 1965. godine.
Da li ste udati?
Udata sam po drugi put. Razvela sam se od bivšeg muža pre stvaranja Mandale života i Principa života (The Principles of Life). Oba sistema su vrlo blisko povezana sa mojim sadašnjim brakom. Ništa od toga, ili bar ništa u ovom obliku, ne bi bilo stvoreno bez mog sadašnjeg muža.
Da li to znači da ste zajedno stvorili Principe života (The Principles of Life)?
Ne, definitivno ne znači. Principi života (The Prinicples of Life) su moje delo. To je opis mog viđenja sveta. Ali, neprocenjiva uloga mog muža je u pomoći da organizujem i izrazim svoje ideje i, iznad svega, to što zajedno živimo prema ovoj filozofiji.
Ima takođe pitanja vrste «Kako izgleda vaš privatni život?
Bojim se da nijedan odgovor na ovo pitanje neće biti dovoljan. Za mene je nemoguće da odgovorim na način koji bi opisao naš privatni život. Naš privatni život ostaće privatan. Ipak, da bih ga bar naznačila, upućujem vas na «šest osnovnih polaznih tačaka» zato što su one zaista nezaobilazan okvir koji definiše naš život.
Da li se, na primer, ponekad naljutite?
Naravno. Zašto se ne bih naljutila? Emocije su nešto što suštinski pripada svim živim bićima. Štaviše, svaka emocija je informacija od ogromne važnosti o stanju našeg sopstvenog sveta. Tako je i mi tretiramo. Neko ko se naljuti zna da nešto u njegovom svetu nije u ravnoteži i da treba nešto da uradi u vezi s tim, da taj svet vrati u ravnotežu. Nikada nas nećete čuti da kažemo da nas je onaj drugi naljutio. Insistiramo na tome da smo mi kovači sopstvene sreće (prva polazna tačka) i da ne postoji niko ko je u stanju da nas naljuti ako mi sami nemamo razloga za to.
Da li vam se ponekad dešava «klasično bračno nerazumevanje»?
Ne, ne dešava se. Ne dešava nam se zato što ne pretpostavljamo automatski da će onaj drugi razumeti. Moj suprug je Holanđanin i mi razgovaramo na engleskom koji nijednom od nas nije maternji jezik, tako da nam često nedostaju reči. Ovo jezičko nesavršenstvo je, naposletku, najveće preimućstvo naše komunikacije (na kraju je uvek tako: najslabija tačka uvek krije najveću prednost), zato što nije dovoljno da slušamo reči već moramo stvarno da učinimo napor da bismo shvatili šta onaj drugi želi da kaže. A kada nam nešto ne izgleda u redu uvek počnemo sa proverom da li smo jedno drugo dobro razumeli. Tako nam jezička razlika pomaže da prevaziđemo činjenicu da muškarci u stvari govore «drugačijim jezikom» od žena. Zbog toga nam se ne dešava «klasično bračno nerazumevanje».
Otuda i pitanje da li je autorka Čehinja i gde živi?
Da, ja sam Čehinja, i sada živimo u Republici Češkoj.
Da li i vaš muž živi u Republici Češkoj? Čime se on bavio u Holandiji i gde sada radi?
Moj muž živi u Republici Češkoj od 2000. godine. U Holandiji je imao preduzeće sa 50 zaposlenih specijalizovano za uzgoj bromelija (vrsta tropskog cveća). Po dolasku u Republiku Češku nigde nije radio, bio je kod kuće i brinuo o vođenju domaćinstva, a kasnije i o našoj kćeri rođenoj 2003. godine. Ali, pošto sam i ja kod kuće osim kada držim seminar, najvažnije je da je on moj partner kadgod i štogod da mi je bilo potrebno, a najviše kad sam stvarala Principe života (The Principles of Life). Sada zajedno držimo radionice za one koji su završili osnovnu obuku.
Često se postavljaju pitanja o vašoj deci. Da li imate jednu kćer?
Imamo našu kćer Arijanu. Ali, tu su i dva sina mog muža iz prvog braka, Tomas (1988) i Ivo (1990), i moje dve kćeri iz prvog braka, Marketa (1990) i Hedvika (1993). Tako ukupno imamo petoro dece.
O stvaranju Principa života (The Principles of Life)
Sledeća grupa pitanja odnosi se na put kojim je autorka prošla do stvaranja Principa života (The Principles of Life); na primer, kakvo je njeno obrazovanje?
I have Diplomirala sam analitičku hemiju na Fakultetu nauka Karlovog Univerziteta u Pragu.
Da li je to bio pocetak puta ka Principima života (The Principles of Life)?
Definitivno nije. Početak puta ka Principima života (The Principles of Life) bilo je moje rođenje, a početak možda leži i negde pre toga. Svakako se sećam jednog događaja iz vrtića kada sam objašnjavala mojim prijateljima, koji su ponekad prijatelji a ponekad nisu kako se to događa u vrtićima (kroz to upravo sada prolazi moja četvorogodišnja ćerka Ariana), da to uopšte nije prijateljstvo, da to nije način na koji se mogu ponašati i da moraju da odluče da li će mi biti prijatelji ili ne. Posle toga, dala sam im ograničeno vreme za razmišljanje i otišla sam.
Kakav je bio ishod?
Posle smo postali prijatelji i oni nisu nikada više pokušali da se loše ponašaju prema meni. Polaznici Principa života (The Principles of Life) mogu da u mom ponašanju prepoznaju još od prvog seminara princip jasnog definisanja granica, što je jedno od osnovnih pravila za stvaranje funkcionalnog odnosa. To nisam niotkud naučila, jednostavno sam to oduvek znala. Recimo da je to moj prirodni talenat.
Da li to znači da je sve išlo glatko samo od sebe od vašeg detinjstva i da se sve u vašem životu dešavalo tačno prema Principima života (The Principles of Life)?
Apsolutno nije bilo tako. Principi života (The Principles of Life) su uvek bili negde duboko u meni, ali ja o tome nisam imala pojma. Ponašala sam se u skladu sa njima samo onda kada sam se zaista ponašala u skladu sa sobom. Međutim, kao dete sam morala da se prilagođavam zahtevima odraslih, a oni potpuno različito shvataju život. Druga stvar za koju su mi trebale godine da shvatim je da je sve što meni izgleda apsolutno jasno, drugima uopšte nije jasno. Štaviše, urođeni talenat nikada nije dovoljan, potrebno je upražnjavati ga i uvežbavati ga, potrebno je tragati za sopstvenim oblikom izražavanja. Sve do stvaranja Principa života (The Principles of Life) (do 2004) čitav moj život je bio traganje bez rezultata, sa mnogo nerazumevanja, ćorsokaka i sporog sastavljanja komadića mozaika Principa života (The Principles of Life).
Da li je moguće nekako opisati ovo traganje? Da li su se mnogi o njemu raspitivali?
Sve što sam ikada uradila u životu donelo je neki delić iskustva i svaki taj delić bio je važan. Ponekad, zahvaljujući ovom iskustvu shvatala sam kuda staza vodi, a drugi put mi je bilo jasno kuda ne vodi. Sve što sam ikad smatrala zanimljivim bilo je na neki način korisno. Ponekad bih započinjala nešto što je u tom trenutku bilo čudno. Na primer, vrlo bezvoljno sam se odnosila prema školi. Obično bih domaći zadatak pisala ispod klupe pre početka časova, a ipak sam od svog petnaestog rođendana učila engleski po sat-dva svakog dana. Ne za školu. Učila sam ga prosto tako, samo za sebe, sama. Kada sam imala osamnaest godina, odlučila sam da je apsolutno potrebno da učim da kucam sa svih deset prstiju, mada u to vreme uopšte nije bilo jasno zašto mi je to potrebno. Vežbala sam svakodnevno. Danas ne mogu da zamislim život bez tečnog engleskog jezika niti bez lakog kucanja na kompjuteru.
Hajde da pobliže pogledamo šta je to bilo zanimljivo tokom traganja?
Uvek me je zanimala priroda i njeno funkcionisanje. Bila sam veoma zainteresovana za ponašanje životinja. Volela sam bajke i legende. Proučavala sam istoriju starih naroda. Nikada nisam volela sport i mrzela sam TV. Umesto toga, čitala sam. Bilo je perioda kada sam za dan-dva pročitala po knjigu. Uvek su me interesovali ljudi. Kada mi je bilo četrnaest godina i kad sam postala vođa grupe devojaka u omladinskom centru, osećala sam se kao riba u vodi. Kasnije sam bila vođa te grupe nekoliko godina. Onda više nisam želela da radim sa decom i postala sam instruktor u Letnjoj školi Lipnice. Tamo sam provela gotovo deset godina i vodila mnogo seminara. To sam radila stopostotno, ali mi posle izvesnog vremena više nije bilo dovoljno. Posle toga, postala sam majstor reikija, a kasnije i moderator kineziologije i One Brain-a, studirala sam psihoterapiju na fakultetu, pohađala sam mnogo raznih seminara, ali nijedna od ovih staza nije bila prava za mene. Što se mene tiče, sve su one bile ćorsokaci.
Sve su bile ćorsokaci?
Ovo ne važi generalno. Svak mora sam za sebe to da razmotri. To nisu za mene bile prave staze, međutim, za nekog drugog bi mogle biti. Da sam ostala na bilo kojoj od njih, ne bih mogla iskoristiti sopstvene potencijale. I bez imalo sumnje, uvek je moj potencijal bio da stvorim Principe života (The Principles of Life). Svako od ovih iskustava bilo je za mene na neki način zanimljivo, a na drugi ograničavajuće. Letnja škola mi je donela mnogo vrednih iskustava ali mi nije pomogla da odem dovoljno duboko. Reiki mi je donelo saznanje da sam gospodar svog života, da zaista uzimam svoj život u ruke i činim da me zadovoljava, ali nije mi se dopadalo što se sve događalo izvan domašaja svesti i da na taj način nikada ne bih mogla biti stvarni gospodar svog života, stvarni Gospodar Života. Kineziologija One Brain ukazivala je na koji način da dosegnemo našu svest koja je u tom trenutku bila izvan domašaja, što me je dovelo do saznanja činjenice koliko je značajan rad sa emocijama i koliko neko može biti vezan sopstvenim sistemima verovanja. Ipak, ni ovde nisam bila zadovoljna načinom na koji ovaj metod rešava probem. Tako sam na kraju opet sve ostavila i, pošto sam sakupila dovoljno iskustva, počela da slažem sopstveni mozaik: tako je stvorena Mandala života 2000. godine. Mandala života je bila nacrt sadašnjih Principa života (The Principles of Life). Međutim, za moj pravi rad smatram samo Principe života (The Principles of Life).
Kakva je razlika između Mandale života i Principa života (The Principles of Life)?
Mandala života je delimično koristila neke elemente kineziologije. To je još bio metod zasnovan na nekoj proceduri. Osoba je morala da zna proceduru i bilo je nemoguće da je proveri, i stoga je do određenog stepena morala da u nju veruje. Principi života (The Principles of Life) nisu zasnovani ni na čemu od svega ovog. Osoba postiže sve promene sledeći sopstvena razmišljanja i stoga razume zašto nešto funkcioniše ili ne funkcioniše. Radionice ne nude nikakvu «magiju» ili tajanstvena rešenja. One pružaju samo vrlo pažljivo razvrstane povode za razmišljanje o sopstvenom životu i funkcionisanju sveta. O promenama svako od nas mora sam da odluči.